Зависник сам био близу 11 год. Моја дрога је била хероин, начин узимања - путем игле. Један сам од ретких који је на иглу прешао већ после 2-3 ушмркавања. Обично наркомани прелазе на иглу тек кад се добро навуку на дрогу и када виде да им је за интравенски начин конзумирања потребно мање пара - а да је ефекат неупоредиво јачи и траје дуже. Хероин је била прва дрога коју сам пробао и остала је саставни део мене до пре 18-20 месеци.

Могу вам рећи да нисам могао да замислим да хероин мозе некога физички и психички упропастити као што је упропастио мене. Дуго ми је било јасно чему моја игломанија воид, али сам био немоћан да то зауставим; увек сам се лечио погресним лековима који моју жељу за хероином нису ублажавали, а сви ти лекови су имали и нежељене ефекте. Од блокатора сам губио апетит, изгледао потпуно исто као да се дрогирам и даље, био тотално безвољан... - једино што се у кратком временском периоду - док сам пио блокаторе или уграђивао имплант - нисам дрогирао. Иначе мој дан је тад скоро исто био грозан као и када сам узимао дрогу. Казем “у кратком временском периоду”, јер не би просло пуно времена, а ја бих ескивирао блокаторе, пљувао их, бацао, радио шта сам стигао да бих могао да се издрогирам. Жеља за хероином бивала је све веца, што сам дузе био без њега и што је криза кроз коју сам пролазио скидајући се била већа. Уместо да се временом смањује - она се повећавала.

Спас сам тражио на сваком месту на коме смо ми наркомани, којима су у Србији угрожена људска права, могли да тражимо спас. Државне установе, Завод за болести зависности, па приватне клинике (долазак лекара куци), затварање самог себе или затварање на молбу родитеља, лечење разним терапијама које су ми мало или нимало помогле. Одлазио сам на село, отишао сам и у Рето-центар у Сплиту, али нисам могао да издржим и после 3 дана, у најгорој кризи, вратио сам се право код дилера. Тада сам схватио да мени у Србији, и не само мени - хиљаде су младих овакви зависници као сто сам био ја - неће бити спаса, и да мора да се догоди неко чудо па да ја доживим 30. годину живота.

Прво моје лечење било је у Драјзеровој 44, јос 1998. године, у тренутку кад сам био вец 2 године на шприцу. Одмах сам схватио да је грешка тражити спас на месту где не зеле да ти помогну, или неце, или не умеју. Све у свему саветовали су моје родитеље да ме избаце на улицу, што они нису могли, на силно разочарење др. Новаковиц.

Од 2003., 2004. ја сам био у контакту са 3-4 лекара из иностранства путем интернета. Ти стручњаци за наркоманију, који су, за разлику од наших лекара, питањима погађали саму срж проблема, закључили су да само Метадон мозе да ми помогне - иначе цу наставити да крадем и да увлачим друге људе у наркоманију све док не будем завршио у каналу. Могу да кажем да сам најмање 20-30 људи увукао у моју причу и да ме то изједа, јер сад не знам шта је с тим људима, нити где су. Државу сам оштетио за ко-зна-колико пара.

Обзиром да наша Србија контрира целом свету у скоро свим стварима, такав је случај и са Метадоном и метадонском терапијом. Свака земља у Европи, и већина у свету, има по 5-6 центара за Супституциону Терапију Метадоном, док код нас зависници не само да нису имали среће па су улетели у причу с дрогом - неко својом кривицом, из радозналости, овако-онако - него смо имали и ту несрећу да нас та опака болест душе и тела погоди баш у Србији, познатој по предрасудама и по томе што ни мало не мисли на своје грађане.

Још од времена Слободана Милошевића, лекова који помажу нама, зависницима није било. Било је скупих лекова, који убрзо доведу до повратка дроги и, наравно, било је много јефтиног хероина. Чак се чувао и у трезорима банака, па кад зафали - ишао на улицу. Данас је исти случај: лекари тотално финансијски исцрпе породицу, која има несрећу да има зависника у куци и мора да плаћа скупе лекове по неколико пута, јер они не помажу ни у 5 посто случајева. Звисници се брзо враћају на улицу, једином леку за њихову душу и тело – хероину. Кад се нема пара за лечење, лекари саопште родитељима: “За ваше дете нема спаса”.

Наравно да спаса има, али не на начин на који се том проблему приступа у Србији. Овде православни попови глуме лекаре, бију тешке болеснике који су у кризи јер неће да раде, пропале клинике из Русије долазе овде, јер тамо више нико неће да се лечи тим драстичним и нехуманим методама, а Руси су познати по суровости и према свом народу.

После бројних неуспелих покушаја лечења спас сам покушао да надјем и код нашег највећег стручњака за лечење наркоманије, Проф.Др.Јована Букелића. Он ме је одвикавао Метадоном: доза се смањује сваког дана, док се не дође до нуле. Код њега сам се одвикавао три пута и све је било у реду - на Метадону сам поново био она особа која сам био и пре навлачења на хероин. После одвикавања, међутим - кад престанем са узимањем Метадона - ја нисам могао да се изборим са психом, ниста од лекова, антидепресива и осталих помагала за одвикавање, којих се гута по цела шака - за сваки симптом по један лек - ништа није могло да заустави мој јуриш на хероин. Привлачили су ме паркови, завучена места, подруми зграда, свако место где је дрога могла да се неометано спреми и убризга у вену. Полако сам почео да посустајем.

У Драјзеровој су ми рекли да Метадон дају тек када се особа инфицира ХИВ вирусом; дотле нема Метадона. Исти принцип који је имала Шпанија док није избила на прво место по броју ХИВ позитивних у Европи. Само, они су брзо увидели предност Метадона, као и докле их води њихова политика, па је Метадон и код њих постао први избор у лечењу зависности - лек који једини сваког наркомана мозе да приволи да оде на лецење.

Метадонске Терапије су прве по броју пацијената који апстинирају, док се блокатор у неким земљама даје по казни: ако и преко Метадона пацијент узима хероин, укида му се терапија и ставља се на блокаторе. Дотле ми гурамо по своме. Из дана у дан све већи је број наркомана, зависници су поцели намерно да инфицирају људе Хепатитисом Ц, лекари на телевизији причају исте приче и на томе се завршава. Полако али сигурно идемо према томе да ће свака пета особа да се дрогира. Ми Срби изумиремо као народ, а и даље не желимо да помогнемо својим сународницима и преузмемо модел лечења из развијених земаља: Енглеске, Хрватске, Шведске, Италије, Босне, Македоније, Швајцарске, Данске и других земаља којима тезимо. Став Европске Уније према Метадону нама је добро познат; добили смо донације за Метадон и они ће нас питати колико пацијената је стављено на терапију и где је центар за супституцију. Контрирањем не можемо у Европску Унију, ја причам за оне ствари за које ја знам, а и у другим областима живота ситуација је слична.

Када сам видео да посустајем и да ме више ништа не занима - ни лечење ни Метадон, ни мој живот - указала ми се прилика за спас. Једно извесно време сам добијао Тродон ретард од 100 мг., који ми је мало помагао; узимао сам га ујутру, док се не снађем за дрогу. Лекари су били упознати са мојом ситуацијом и прогнозе за мој зивот су биле лосе; мој изглед је био ужасан, видели су да нећу јос дуго и преузели су на себе да ме спасу и по сваку цену одвоје од хероина. Почело је давање Метадона, прво у мањим количинама, јер лекар није могао да верује наркоману и да ми колико сам тржио. Психијатар је закључио да је доза која ме покрива 120 капи, односно 40 мг. Метадона за 24 сата. То се, инаце, свуда у свету сматра за малу дозу, која не постиже прави учинак. Не могу вам речима описати како сам почео да се осећам већ после 3-4 недеље. Када се тога сетим, сузе ми крену на очи, јер не могу да схватим лекаре: да знају да постоји нешто што ће да нам помогне и да неће да нам дају. Док ово пишем кренуле су ми сузе при самој помисли на мучење пре Метадона.

Сад осећам само мржњу и гађење према хероину. Да се не лажемо после 2-3 месеа терапије сам направио рецидив, узевши два пута хероин, и то дуплу дозу. Када нисам осетио готово ништа - схватио сам да ми он више уопште не треба и од тада је прошло више од годину дана да нисам ни помислио на њега; чак и док пишем ту реч "хероин" као да пишем било коју другу - ровца нема, нема више оне лудачке жеље за хероином. Да ми је ко причао, не бих веровао да ћу тако мрзети дрогу - био сам сигуран да ћу завршити у неком каналу са шприцем у руци.

Не дати зависнику Метадон је исто као да постоји лек за рак, а држава неће да ти га да него те остави да цркнеш на улици. Та, али буквално та помисао ми не излази из главе од када сам осетио како Метадон мења поглед на живот и како доводи до нормалнијег размишљана: пацијент постаје уредан, чист, нормално једе и спава, без силних других лекова. Ја већ годину дана не повећавам терапију, јер би ме било срамота да лекари који су ми спасли живот помисле да сада хоћу да се дрогирам Метадоном - да доведем себе у опасност да ме искључе са терапије и да поново почнем да крадем, навлачим људе на дрогу и дрогирам се по улицама. Када осетим да ће ми доза бити мала за који дан, ја почнем да смањујем, све до неких 90 капи. Тада се поново јавља заборављени осећај који ме као магнет вуче према дроги, немир у телу и мозгу. Лекови за смирење ту не помажу, тада долазим у ситуацију или да узмем хероин или да се вратим на своју дозу од 120 капи Метадона. Онда се вратим на преписану терапију и добро ми је наредних 2-3 месеца, када поново осетим да ми се толеранција повећала. Толеранција се на Метадону много споро развија, ја поново смањујем и тако никада не пређем 120 капи или 40 мг. дневно. Помислим на људе који спавају по теретним вагонима, медју шприцевима, урином, крвави и прљави - став наших лекара је да нису заслужили Метадон - и сваки дан наносе штету држави и приватним лицима, сирећи заразу и отимајући паре. Разбојништва и пљачке мењачница и златара углавном су дело наркомана који су после безуспешних лечења изгубили поверење у лекаре и потпуно се окренули дроги. За њих постоји само један лек, а то је Метадон.

Када ће наше друштво да схвати да идемо погрешним путем, да се погрешно боримо против зависности? Мени је помогао Метадон и помогао би многима, не свакоме. Некоме би помогле друге врсте терапије. Треба да имамо разне моделе лечења наркоманије, али Метадон мора бити доступан наркоманима, јер многи не могу да се излече без њега. Некада је примарно спасти људски живот, а после лечити.

У свакој земљи је прелазак за шприца на лек који се пије велики успех, осим код нас. Лекари ти честитају што апстинираш и што редовно долазиш по терапију, дају ти подстрек за даље лечење и не силе те да се спушташ са Метадона све док сам не будеш сигуран да си психицки ојачао и да ћеш моћи без њега. У супротном повратак на хероин и на улицу је брз; мала ствар доведе до такве ситуације. Реченица једног нашег попа који је умислио да је лекар за наркоманију гласи: "Метадон је гори од шприцања хероином, јер мора да се пије сваки дан", мислећи ваљда да се човеку који узима хероин понекад деси дан да се не снађе за паре, па се распада од кризе. Незналица поп није упућен у то да криза највише стете наноси организму и да су најгоре ситуације када си један дан дрогиран па дан-два у кризи; тако се највише и најбрже пропадне. Треба тај поп да види мене какав сам био пре почетка терапије Метадоном, а какав сам сад.

Када сам био на хероину, ја нити сам јео, нити сам спавао, све док се не средим и не узмем дрогу. Понашао сам се као лудак и заклео сам се себи не будем ли се докопао Метадона - а копао сам и рукама и ногама да помогнем себи - и не добијем ли терапију, да ћу пре умрети на улици покушавајуци да украдем паре за дрогу, него да трпим данима пакао апстинентске кризе, па кад све продје, да се опет након пет-шест дана навучем. На срећу нашао сам особе спремне да ми помогну, добро информисане о паклу кроз који пролазимо ми зависници и о равнодушности лекара, којима је све једно да ли ћемо остати живи. Како у Заводу за Болести Зависности кажу: “Нема Метадона док се не добије Сида!”. Тако ја не добих терапију код њих, али на срећу сам нашао много љубазније и посвећеније лекаре, који су ми изашли у сусрет и учинили малу ствар за њих, а за мене велику (спасли ми живот стављањем на Метадон), јер где ћеш веће помоћи од спасавања живота. Тек - ове године пуним 30.

Размишљам да, кад још мало психички ојачам, помогнем још неким особама да се извуку из дроге, да укажем Европској Унији и Одбору за Људска права шта се ради код нас са наркоманима, јер џабе акције, узалуд све кад немамо Терапију која може да помогне највећем броју наркомана; велика већина неће да се лечи без тог лека. Иначе, ја подржавам сваки начин који доводи до излечења и апстиненције, при коме се пацијент добро осеца. Јер ако је њему лоше - нема те силе која це да га заустави да се врати на хероин.

Мене жеља за лечењем, све време док примам терапију, није ни за трен напустила. Родитељи не могу да верују и питају се зашто су их лекари тако лагали, и зашто и даље лажу, јер имају пример “из прве руке” лажи која се пласира нашем народу у вези с Метадоном, а попови алкохоличари туку зависнике ашовима. Милиција, када нема шта да ради, јури тешке болеснике и малтретира их; као да им није стало до њихових живота. Скупљуају поене за себе, када надју два-три грама хероина, док велики дилери добијају упозорење да ће бити хапшење и да се склоне. Присуствовао сам таквим позивима. Када заплене неку дрогу - док за то време 10 пута већа количина продје - одмах гледају колико то кошта и обавезно преувеличавају успех. Цена заплене је обично 20 пута мања од онога шта они кажу.

Ситуација мора да се мења из корена. Петнаест и више година немамо Метадонску Терапију која вреди и која се спроводи по узору и на начин како су то стручњаци из Европе предвидели. Петнаест година број наркомана незадрживо расте. Ја мислим да министер здравља може да изгура причу о Метадону и “Харм Редуцтион” политици, само ако хоће. Не треба се обазирати на зле гласове који су добрим делом заслужни за број наркомана. Највећи противници метадонске терапије су дилери који губе муштерије и зараду, као и лекари који су почели из државних установа да раде приватно и сервирају скупе, неефикасне лекове, од којих имају провизију, изнова и изнова, док породица не банкротира и препусти дете улици. Према њиховом заједничком ставу, тек када нестане пара нестаје и нада за спас, иначе - док има пара лекари уливају наду родитељима. Ту спадају и попови који су по мени најгори од поменутих, иако сам велики верник. Попа ћу да зовем тек када буде требало да умрем, а не када започињем лечење - тада треба пажњу усредсредити на позитивне ствари, а не вечно смркнуте и упреподобљене калуђере и попове који ће још мало, како су почели, и да оперишу срце и мозак, пошто су већ сада стручњаци за психијатрију и наркоманију. Свима њима не одговара Метадон, јер не би имали користи; корист би имала само држава са смањењем стопе криминала, броја наркомана и смањењем броја од муке предозираних. Мање би било и болести као сто су Хепатитис Б и Ц, и Сида, и друство би направило велики корак на боље и према ЕУ. Време је да надлежне установе испитају лечење наркомана у Србији као што су на дојаву открили свету ста се ради са децом ометеном у развоју. Пуну подршку дајем министру здравља, јер је имао пар добрих предлога, али ни он не може сам да се избори са багром која брани Метадон. Само све ће се то променити када добијемо листу услова које морамо да испунимо да бисмо се приближили Европи; ово је последњи трзај злих бица која нашој младежи не дају избор и могућност са неупоредиво већим шансама за излечење.